Štitna žlezda kraljica metabolizma
Štitna žlezda, poznata još i pod nazivom štitasta ili tiroidna žlezdaje najveća endokrina žlezda u ljudskom organizmu. Specifičnog je izgleda koji asocira na leptira ili leptir mašnu i nalazi se u predelu vrata gde se inače i vezuje mašna, odnosno u donjem, prednjem delu vrata (neposredno ispod grkljana, a ispred i sa strane dušnika).
Štitna žlezda, pomoću svojih hormona reguliše intenzitet metabolizma na nivou svake ćelije u telu. Njena 2 najpoznatija hormona Tiroksin (T4) i Trijodtironin (T3) utiču na pravilan rast i razvoj fetusa i dece (naročito njihovog nervnog sistema), a urođen nedostatak ovih hormona dovodi do niskog rasta i mentalnih poremećaja. Oni podstiču sintezu proteina u telu, stimulišu razgradnju masti iz masnog tkiva, utiču na nivo šećera u krvi i diktiraju brzinu rada srca u mirovanju. Oni pospešuju stvaranje toplote, drže nas budnim, utiču na sposobnost učenja i pamćenja, utiču na emocije i doprinose seksualnoj funkciji kod oba pola.
U sintezi hormona štitne žlezde jod je nezamenljiv mineral. Hormon T4 sadrži četiri, a T3 tri atoma joda u sebi. Ljudsko organizam ne može da proizvede jod, pa je on zbog toga esencijalan mikronutrijent u našoj ishrani i neophodno ga je svakodnevno unositi. Kada nema dovoljno joda na raspolaganju, štitna žlezda nije u mogućnosti da proizvode dovoljnu količinu hormona i to stanje se zove hipotireodizam (oslabljena ili smanjena funkcija štitne žlezde). Suprotno, kada štitna žlezda proizvodi više hormona nego što je potrebno, razvija se stanje poznato kao hipertireodizam (pojačana ili ubrzana funkcija štitne žlezde).
Poremećaj rada štitne žlezde je relativno čest endokrini poremećaj sa kojim se sustretne oko 10 odsto populacije za vreme svog života, pri čemu je učestalost poremećaja oko šest puta veća kod žena nego kod muškaraca.
Smanjen rad štitne žlezde (hipotireoza)karakteriše usporeni metabolizam. Takve osobe su usporene, konstantno umorne i pospane, usporenog toka misli, zaboravne i često depresivne. One imaju usporen rad srca, otečenog su lica, stopala i/ili šaka, konstantno im je hladno. Koža im je bleda, hladna, suva i ispucala, kosa i nokti krti. Zbog usporenog rada creva imaju neregularne, čvrste stolice (zatvore), dobijaju u težini bez povećanog unosa hrane. Kod žena se javljaju češća i obilna menstrualna krvarenja koja često dovode do anemije.
Pojačani rad štitne žlezde (hipertireoza) karakteriše ubrzani metabolizam. Takve osobe su emocionalno napete, razdražljive, podrhtavanje im ruku, često ih muči nesanica. One imaju konstantno ubrzan rad srca, nešto malo veću telesnu temperaturu od normalne, nepodnose toplotu i stalno se preznojavaju. Zbog ubrzanog rada creva imaju mekše i češće stolice (prolive), gube u težini uprkos pojačanom apetitu i većem unosu hrane. Koža im je topla, vlažna i meka, opada im kosa. Imaju karakteristično izbačene očne jabučice. Kod žena je menstualni ciklus produžen, a menstuacije oskudnije.
Optimalnu funkciju štitne žlezde oštećuje nedostatak joda, a dovoljan unos fizioloških potreba sprečava i leči taj poremećaj. Od ukupne količine joda u ljudskom organizmu oko 60 do 80% je deponovan u štitnoj žlezdi. Nedostatak joda je najčešći identifikovani uzročnik hipotireoze, međutim i prevelika količina joda može imati blokirajući efekat na hormonsku proizvodnju, zbog čega često nastaje zabuna oko optimalne dnevne količine joda potrebne za normalno funkcionisanje. Preporuka Svetske zdravstvene organizacije (SZO) je da odrasli ljudi treba da unose 150 mikrograma (mcg) joda, dok je za tinejdžere i trudnice malo veća doza – 220 mcg, a za dojilje je 290 mcg. Međutim ovo su samo minimalne dnevne doze joda neophodne za normalno funkcionisanje štitne žlezde, kako bi se sprečilo njeno oboljenje. Kao što je i preporučena dnevna doza unosa vitamina C od strane SZO od 75mg daleko ispod potreba za optimalno funcionisanje ljudskog tela, tako je i optimalna količina joda za potrebe svih ćelija u telu daleko iznad ovih preporuka. Opasnosti od toga da ćete uneti previše joda hranom gotovo da ne postoje. Japanci u proseku dnevno unose oko 13 miligrama joda, što je 80 puta više od preporuke SZO, a ne bi se reklo da im to škodi, čak šta više. Japanci se smatraju jednom od najzdravijih nacija na svetu i narod su sa najdužim životnim vekom.
Jod je ranije korišćen kao lek za mnoge bolesti jer ima odlične antibakterijske, antivirusne, antiparazitske i antigljivične sposobnosti. Međutim, pojavom antibiotika jod je potisnut u drugi plan, a njegove dobre osobine su polako zaboravljene. Ukoliko se u štitnoj žlezdi nalazi dovoljna količina joda, bakterije i virusi koji se nađu u krvi će biti uništeni prolaskom kroz njeno tkivo. Kada se nivo joda u telu smanji, štitna žlezda se postepeno uvećava trudeći se da skupi što je moguće više joda iz krvotokoka, što na kraju rezultira njenim oboljenjem pod nazivom Struma, u narodu poznatijem pod imenom Gušavost. Raspoloživost joda u organizmu najpreciznije se može proveriti analizom količine joda u 24-tvoročasovnom urinu.
Skoro sav jod potiče iz mora, dok ga u kontinentalnom delu zemlje ima jako malo, pogotovo na višim nadmorskim visinama. Jod možemo uneti putem hrane, nekih mineralnih voda, a možemo ga i udisati ako se nalazimo na moru ili u njegovoj blizini. Da bi se sprečio nedostatak joda u ishrani stanovništva koje živi na podnevljima udaljenim od mora, uvedeno je obavezno jodiranje kuhinjske soli. Jodirana so ne gubi svoj ukus, a proces je jednostavan i jeftin, međutim jod je lako isparljiv mineral, pa se njegova količina u soli značajno smanjuje na putu od fabrike do trpeze. So bi nakon otvaranja pakovanja trebalo držati u dobro zatvorenoj staklenoj posudi, kako vlaga u kontaktu sa solju ne bi ubrzala isparavanje joda. Jod isparava na temperaturama većim od 30 stepeni, zbog čega jodiranu so treba skladištiti na tamnom i hladnijem mestu, a tokom kuvanja je dodavati jelima tek pred kraj pripremanja, kako jod iz nje ne bi bila u potpunosti izgubljena.
Obzirom da joda ima najviše u moru, njegov najbolji izvor je morska hrana. Najviše ga sadrže morske alge, zatim morske ribe i ostali plodovi mora. Biljna hrana sa kopna je generalno loš izvor joda, a njegova količina u namirnicama varira u zavisnosti od količine joda u zemlištu na kome je uzgajana. Meso i mlečni proizvodi takođe imaju određenu količinu joda u sebi jer je životinjama, kao i nama ovaj mineral neophodna za život. Mlečne žlezde, kao i štitna apsorbuju jod, a koliko će joda biti u mleku zavisi od toga na kakvom tlu i u kakvim uslovima su uzgajane živitinje koje nam daju mleko i na koji način je to mleko obrađeno. Kao poznati izori joda spominju se još mladi (zeleni) orasi i žumance jajeta.
Važno je znati i da određeno povrće, poput karfiola, kupusa, kelja, prokelja i brokolija, usporavaju resorpciju joda u organizmu. Zbog tog njihovog svojstva ovo povrće se zove strumogeno i ukoliko neko ima problem sa usporenim radom štitne žlezde, takvo sirovo povrće bi trebao umereno da konzumira, ali ne bi trebao u potpunosti da ga izbaci iz ishrane, jer ono ima niz pozitivnih uticaja na organizam. Kuvanjem se njihova blokirajuća svojstva razgrađuju, gube se i tada čak i ljudi sa hipotireozom mogu ovo povrće da jedu bez ograničenja.
Za zdravlje štitne žlezde pored joda podjednako važan mineral je i selen. Jod je neophodan u sintezi hormona kao njihov sastavni deo, dok se selen nalazi u sastavu enzima koji vrše konverziju hormona T4 u njegov aktivni oblik T3, a njegovo poznato antioksidativno dejstvo čuva čitav organizam od oksidtivnog stresa, a samim tim i štitnu žlezdu. Ako se javi nedostatak selena u telu previše joda može oštetiti štitnu žlezdu, a ako se unose i veće količine joda uporedo sa selenom gotovo da nema rizika od pojave oštećenja. Osobe koje imaju manjak selena u organizmu mogu da osete simptome hipotireoze uprkos dobrim vrednostima hormona T4 i T3. Najbolji izvor selena je brazilski orah (dovoljan je jedan kako bi se zadovoljio minimum dnevnih potreba), a pored njega nalazimo ga i u drugim orašastim plodovima, kvascu, celom zrnu žitarica i plodovima mora.
Da bi osigurali adekvatan unos joda, a i selena, potrebno je da bar 2 puta nedeljno imate obrok koji potiče iz mora, a to se posebno odnosi na stanovnike podnevlja koja se nalaze 100 i više kilometara udaljeno od morske obale i na one koji žive na većim nadmorskim visinama gde su količine joda u zemlji zanemarljive.
