Koliko dugo možete bez vazduha?

Disati kroz nos je jedino fiziološko, a samim tim i jedino zdravstveno ispravno. Nos je predviđen za disanje (i mirisanje : ), a usta za žvakanje i govor. Disanje kroz nos pored toga što pročišćava, greje i vlaži vazduh, takođe stimuliše parasimpatički nervni sistem, čija je uloga da opusti telo i omogući mu brži oporavak. Disanje kroz usta stimuliše simpatički nervni sistem, koji podiže nivo stresa u telu pripremajući ga za borbu ili beg.

Normalan obim disanja u mirovanju iznosi od 6 do 12 udaha u minuti, što je otprilike ekvivalent količini od 3 do 7 litara udahnutog vazduha. Astmatičari udišu 10 do 15L, a osobe sa bolestima srca 15 do 18L vazduha u minuti. Manji obim disanja u mirovanju ukazuje na dobro zdravlje i obrnuto, intenzivnije disanje u mirovanju ukazuje na razvoj ili postojanje već nekog oblika bolesti. Suprotno popularnom mišljenju, da je ugljen dioksid (CO2) samo „otpadni“ gas i da ga se trebamo što je moguće pre otarasiti, on je našem telu neophodan da bi moglo normalno da funkcioniše. Što je telo sposobnije da toleriše veće količine CO2, to je boljeg zdravlja. Ubrzano disanje u mirovanju dovodi do izbacivanja veće količine CO2 iz tela, zbog čega dolazi do sužavanja disajnih puteva i stvaranja osećaja nedostatka vazduha, koji posledično dovodi do još intenzivnijeg disanja. Takav začarani krug u ekstremnim slučajevima osobu može dovesti i do asmatičnog napada. Da bi to prevenirali, potrebno je udisati kroz nos i voljno smiriti svoje disanje kako bi zadržali što je moguće veću količinu CO2 u telu.

Danski fiziolog Kristijan Bor je 1904. godine uočio da su kiseonik (O2) i ugljen dioksid (CO2) dva komplementarna gasa u telu. To njegovo otkriće zove se Borov zakon (efekat) i ono ukazuje na to da je težnja hemoglobina – Hmb (koji u krvi prenosi O2 i CO2) za vezivanjem O2 obrnuto srazmerna koncentraciji CO2 u krvi. Mehanizam predaje O2 iz krvi tkivima zavistan je od koncentracije CO2 u krvi. Organi i tkiva koja su najviše angažovana u telu otpuštaju najviše CO2, čime se povećava njegova koncentracija u krvi, što signalizira Hmb da je tom delu tela trenutno najpotrebniji O2, pa ga on tada, tamo najviše i otpušta. Da nema CO2 u krvi ne bi bilo ni dopremanja O2 iz krvi tkivima. Nedostatak CO2 u tkivu (hipokapnija) dovodi do nedostatka O2 u telu (hipoksija).

Kod zdravih osoba se ovaj mehanizam nesmetano odvija, Hmb preko krvotoka konstanto donosi O2 do ćelija i iz njih odnosi CO2. Problem nastaje kada dođe do preteranog disanja (hipervetnilacije). Osobe koje hiperventiliraju najčešće dišu kroz usta, pri čemu konstanto unose veću količinu O2 u pluća i krvotok, ne ostavljajući prostora telu da nagomila CO2 i omogući hemoglobinu da otpusti iz krvi O2 potreban ćelijama. Nedovoljna količina O2 u ćelijama usporava njihov metabolizam i dovodi do stvaranja slobodnih radikala koji oštećuju tkiva i razvijaju upalne procese u telu. Razvijanju kancera takođe pogoduje sredina sa manjkom O2. Nedovoljna količina O2 u tkivima dovodi do raznih vrsta psiholoških abnormalnosti, od panike do problema sa spavanjem i anksioznošću. Povećano prisustvo CO2 pozitivno utiče na centralni i periferni nervni sistem, stabilizuje i umirenje moždane talase i dovodi do bolje nervne provodljivosti. Veća koncentracija CO2 dovodi do opuštanja mišića, dok nedostatak ovog gasa dovodi do povećane mišićne napetosti.

Zaustavljanjem disanja zaustavlja se dopremanje novog O2 u telo, dok metabolizam nastavlja da radi. Odvijanje metabolizma bez novog udaha dovodi do nagomilavanja CO2 u telu, usled čega dolazi do većeg otpuštanja O2 iz krvi, odnosno iz Hmb i do obogaćivanja tkiva O2. Ovu tehniku je u zapadnu medicinu prvi uveo ruski lekar Konstantin Pavlović Butejko krajem 19-og veka. Sama „Butejko tehnika“ koja se ujedno koristi i kao vežba za povećanje tolerancije tela na prisustvo CO2 je vrlo jednostavna i zasniva se na takozvanoj “kontrolisanoj pauzi” nakon izdaha. Tu vežbu je moguće sprovoditi gde god, kad god i nesmetano se može izvoditi i više puta dnevno. Treba samo napraviti nekoliko (okvirno 6) normalnih respiracija (ciklusa disanja) kroz nos, a zatim normalno izdahnuti. Nakon izdaha zapušite nozdrve kako bi sprečili dotok novog vazduha i zadržite dah sve dok ne dobijete prvu jasnu želju za udahom, tada oslobodite nozdrve i nastavite normalno da dišete. Udah nakon pauze treba da bude miran, a ne intenzivan, buran (što bi značilo da ste preterali). Ovaj proces od par normalnih respiracija sa kontrolisanom pauzom treba ponoviti nekoliko (okvirno 6) puta. Da bi ste izmerili koliko vremena možete da provedete u kontrolisanoj pauzi i da bi ste samim tim mogli da pratite svoj napredak, potrebno je da se umirite par minuta pre početka izvođenja tehnike (najmerodavnije bi bilo da merenje izvedete odmah nakon buđenja i to po mogućstvu bez budilnika) i da pristupite proceduri koju sam vam već opisao. Merite vreme od početka poslednjeg izdaha, do pojave prve želje za udahom. Odličan rezultat kontrolisane pauze je 40 sekundi i više. Prosečnim rezultatom se smatra vreme od 20 do 40 sekundi. Dok konstantan rezultat ispod 20 sekundi ukazuje na to da verovatno već imate disajne probleme (simptomi astme, kašlja, bola u grudima ili problema sa nosnicama), probleme sa spavanjem (nesanica, slabost, hrkanje i apneja-prestanak disanja u spavanju), jak stres i slabu koncentraciju. Očekivano je da ćete prvih nekoliko puta imati slabiji rezultat, jer će ovo za svakog ko nema razvijenu toleranciju na povećanu koncentraciju CO2 u krvi biti „šok“, ali nemojte očajavati, rezultati se mogu brzo popraviti. Ovu vežbu je najlakše sprovoditi u mirovanju, dok ležite ili sedite, a kada vam rezutat bude bolji od jednog minuta, možete početi da je izvodite pri hodu ili nekoj drugoj aktivnosti koja iziskuje više O2.

Disanje na nos i kontrolisana pauza su jedne od najkorisnijih stvari koje možete da uradite za svoje zdravlje i dugovečnost.